РЕПУБЛИКА СРПСКА (2)

Пише Зоран Вулевић

            Одмах бива јасно да је Дејтонски споразум склопљен под снажним и синхронизованим притиском ''међународне заједнице'' (СБ УН, САД, ЕУ и оптужницама и пресудама Хашког трибунала – међународног суда за ратне злочине у бившој Југославији, који је од дана васпостављања до данас инструмент америчке политике према Балкану: унапријед означени ''агресори'' морају добити и формално међународно-правно односно судско покриће у изреченим пресудама и санкцијама. Сво политичко и војно руководство Србије и Републике Српске обрело се у Хашком трибуналу и изведено пред тај ''суд''. И све оптужнице су, наравно, ''потврђене''. Само су невини – муслимански, хрватски (и албански, на КиМ) ратни злочинци! Такав епилог је данас код огромне већине човјечанства прихваћен као кабаретски производ људске историје, али какву сатисфакцију имају Срби?

(Направићу кратку дигресију! Произилази ли из свега да и данас Срби морају да, прво, ''забораве прошлост'', друго, да ''усвоје европске вриједности'' и онда редом: да не покушавају да се бране од злочинаца, да редовно питају за дозволу за сваку своју политичку накану, да буду дисциплиновани и кротки – по мјери Новог свјетског поретка. Ипак, у пракси је врло тешко постићи рађање тако савршеног и пожељног клона, па су Срби и даље склони пороцима – и даље су ''реметилачки фактор'' САД и ЕУ на просторима ''западног Балкана'', како експерти међу дипломатама ''прецизно'' означавају српско станиште у Европи. И како да се одњегују Срби који се мире са судбином, кад је једини најопипљивији производ свенаучене стварности (експертски термин за њу је - ''транзиција'') - нова биолошка врста земаљске фауне – демократски роб, који се јасно препознаје по маркантним општераспрострањеним карактеристикама своје врсте: присиљен да ради вољно, одгојен да не изгледа мрзовољно, клониран да не умишља својевољно и убијеђен да сâм себи, управо такав, изгледа суперзадовољно! Такав солдат Новог свјетског поретка, на смјени миленијума, арогантно се покренуо да освоји све шира пространства, али и побуна против изопаченог бастарда политичке биогенетике се већ, полако и сигурно, захуктава у својој смисленој, церебралној енергији. Како нас старије редовно означавају само као заточенике прошлости, нек аутору ове бајке у покушају буде дозвољен и ризик да будућим људима пренесе најсуштаственији садржај нашег искуства – да је битка за успоставу људске достојности увијек незавршен задатак за сваки нараштај. Учествујте у промјенама или одустаните, уколико вам се прототип гореописане јединке Новог свјетског поретка, упркос свему, допада!)

               Посебно, чини се, прекодрински Срби (сјетимо ли се Цвијићеве етногенетске типологије - као Динарци, виолентни колерици) традицију родољубља и борбе за слободу никад у историји нијесу напустили. Подсјетимо се, прошлих: Васа Пелагић, Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Светозар и Владимир Ћоровић, Атанасије Шола, Петар Слијепчевић, Бранко Ћопић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Веселин Маслеша, нобеловац Иво Андрић... Њихово патриотско и слободољубиво дјеловање наставили су Радован Караџић, Ратко Младић, Никола Кољевић, Момчило Крајишник, Алекса Буха, Милорад Додик, Младен Иванић, Емир Кустурица, др Ненад Кецмановић, академик Рајко Петров Ного... А њихово дјело наставиће будући... И, увијек ће бити усправљених Срба, који се неће уплашити ни пред којим свјетским злом и ни пред каквим изазовом за српски народ.

            Наставимо, дакле, нашу анализу прилика у Републици Српској. – Конститутивни народи у БиХ, Срби, Хрвати и муслимани, од првог дана Дејтонског споразума живе у сталном подозрењу и неповјерењу (народни умотвор би рекао ''као рогови у врећи'' и не би много погријешио), што је природна консеквенца многих фактора. Као православан народ Срби су окренути својој светосавској традицији и словенском братству на челу са Русијом, католици Хрвати прожети су емпатијом према Њемцима испољавајући наклоност према фашизму и његовим протагонистима у својој повијести, а муслимани у свом исламском свјетоназору потпуно су окренути, прије свих, Турској, али и према другим исламским земљама. Нећемо открити ништа ново, ако се подсјетимо познатих чињеница и, спознајом истих, закључимо како је и будућност ових народа на овом простору, и даље, сваким новим даном – на провјери.

           Прво, историјско искуство је најдоминантнија и опредјељујућа компонента понашања сва три народа. Наиме, од 1461-1878, када ислам преовладава у Босни, дошло је до исламизирања средњовјековних Срба православаца. Касније, од 1878-1918, за вријеме аустроугарске окупације ватикански мисионари су методично покатоличавали Србе, од када католичанство постаје снажна и званична религија. Антрополог Бојан Јовановић у својој књизи ''Антропологија зла'' наводи примјере и посљедице насилног превјеравања и пише: ''Усташе, као биолошки потомци Срба, (тако је, на примјер, мајка Анте Старчевића, Милица, била Српкиња и примила је католичанство пре прве удаје, а отац Јаков потиче из Пазаришта, села покатоличених потомака херцеговачких Срба, имали су јаку потребу да се дистанцирају од своје етничке браће и наглашеним гестом зла искажу пприпадност новој нацији. (...) Психолошки нарцизам малих разлика био је погонско средство да се у оквиру идеологије расизма и усташтва изврше над Србима најсуровији злочини у људској историји''. Најзад, у другој половини 19. в. Хрватска остварује аспирације на своје ''хрватско државно право'' (Велику Хрватску), што је посијао Анте Старчевић и пожњео Фрањо Туђман. У вријеме аустроугарске окупације франковци и клерикалци досљедно прогоне и потискују православне Србе са циљем да их потпуно униште како не би били ''реметилачки фактор''. Срби су нужно увијек посезали за демонстрацијама у борби за национално и социјално ослобођење (1895., 1899., 1900., 1908.) да би након атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда 1914. услиједио покољ Срба у селу Челебићи на Дрини и много других око Дрине у току Првог свјетског рата. У аустро-угарској Казненој експедицији против Србије августа 1914. учествује 63% војника из Босне, уз допринос хрватске ''Вражје дивизије'', чији су припадници вршили варварска звјерства по Мачви све док Срби Церском битком нијесу непријатеља протјерали преко Дрине. Срби су све до 1915. године били већински народ у Босни, да би геноцидом у Првом и Другом свјетском рату изгубили преко 1 200 000 сународника. Од 1918. и уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, атентатом Пунише Рачића у Скупштини на хрватске вође 1928., па Александровом диктатуром и наметањем југословенства као једине државне идеологије, усташким убиством краља Александра 1934. и оснивањем Бановине Хрватске 1939. (чија територија је обухватала добар дио Босне) Хрватска дестабилизује и драматизује прилике у Босни. Хитлеровом окупацијом Југославије и припајањем БиХ Павелићевој Независној Држави Хрватској наступа варварски усташки геноцид над Србима (Јеврејима и Ромима) у источној Босни, Босанској Крајини и Херцеговини. Срби се дижу на оружје и започиње ослободилачки рат за опстанак. Грађански рат захвата цијелу Босну и на девизи ''братства и јединства'' (историјског помирења вјерâ и нацијâ) ствара се авнојска Република БиХ. По Титовој рецептури у БиХ преовладава ћутање: ''атавизам и крв предака'' замјењује мед и масло социјалистичке стварности нове Југославије. Једина, наметнута државна идеологија (изједначавање почињених злочина на свим странама) умјесто сазнавања истине о прошлости учинили су да политички, морални и психолошки чиниоци великих и скриваних лажи сачекају свој тренутак хибернације и да изнова прокључају у нови Босански рат, о чему смо у овом кратком прегледу рекли само најнеопходније.

            Друго, изукрштаност вјерâ сублимира резидуалне енергије самог босанско-херцеговачког тла (о чему је Андрић оставио неизбрисиво свједочанство у свом монументалном дјелу), рађа страх и биолошку егзистенцијалну несигурност, а колективно паћеничко искуство и памћење врло често је хипостазирало у синдром освете. Скоро све породице, у дугој историјској хронологији, могу с лакоћом да пронађу жртву у свом и убицу у туђем етносу, чиме се објашњава непојамна свирепост у изведбама злочина. Религијска толеранција одржава се претежно у равни политичке коректности, а хомогенизација властитог народа је брз хемијски процес који доводи до разорних експлозија мржње и нетрпељивости. Вјерски поглавари, посебно у ратним раздобљима, престају да буду ''свети људи'' и почесто је бивало да својим лидерством у ''мисионарском домољубљу'' предњаче у злочињењу.

            Треће, краткотрајни периоди мира и слободе нијесу могли да обезбиједе пресудан и довољан развој економије и материјалног поуздања и благостања људи (све срушено само се опет подизало до новог рушења) и не постоји нараштај који би себе могао назвати срећним, па ето ни опипљиво преуређење социјалног и економског стандарда људи у Титовој Југославији није било довољно да сâмо по себи издржи пробу времена. Уз то, инсистирање на ''својим инвеститорима'' (само из оних држава које преферира националистичка и вјерска елита) доводи до међусобног неповјерења потенцијалних улагача, што знатно успорава очекиване резултате.

            Знајући или не за све горепоменуте чињенице, тек ''међународна заједница'' је инаугурисала необичну државну творевину – унитарну БиХ, која сваким даном показује своју нефункционалност и неефикасност у овом облику. Желећи да затоми прошлост и ''окрене се будућности'' актуелна ''међународна заједница'' вјештачки уводи државно и политичко уређење засновану на диктату, без заживљавања и развијања демократских процеса који би довели до међусобног сазријевања политичке коегзистенције сва три народа, чиме само продужава осјећај неподношљивости и потребу за избављењем из тако срочене диктатуре, код сваког од њих. Битка за равноправност и слободу народа, након крвавог рата, наставља се у миру, још жешће, јер има много недовршених послова који се морају обавити, редефинисати и уподобити новим околностима и потребама сва три народа, да би њихов опстанак и заједнички суживот могао бити остварен. Да би смо то поткријепили конкретним чињеницама, пођимо редом. Од настанка Дејтонска БиХ је до данас под протекторатом УН, окупацијом КФОР-а и врховним политичким господаром титулисаним као ''Високи представник'', који има ''коначни ауторитет'' за тумачење и спровођење Дејтонског споразума, са практичном улогом гувернера БиХ. До сада су босанско-херцеговачком земљом продефиловали Волфганг Петрич, Карл Билт, Педи Ешдаун, а актуелни ''Високи представник'' је Валентин Инцко. Умјесто да развијају државне институције са неопходним државно-правним кредибилитетом, у зависности од личности тог гувернера, његовог морала и амбиција зависи стање демократије у пракси. Западне архитекте Дејтона су административним устројством БиХ учиниле наизглед ''демократску подјелу територије'' (49% Србима, 51% муслиманима и Хрватима), али су у уставном дијелу тог мировног споразума свјесно уградиле двије (што се свих ових година показује – разарајуће институције): Високог представника и Уставни суд, са девет чланова и тројицом странаца, па су у пракси тројица странаца и два Бошњака увијек надгласавали по једног Србина и Хрвата. Тај колонијални суд, умјесто да је бранио Устав, чинио је и чини све да исфорсира нови уставни поредак у корист муслимана. Професор Емил Влајки, доктор политичких наука, потпресједник Републике Српске из редова хрватског народа, предавач на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву и Независном универзитету за политичке и друштвене науке у Бањалуци, професор на неколико свјетских универзитета (Јејл, Леувен, Монтреал, Лавал, Отава) и аутор најновије књиге опомињујућег наслова ''Америчко-исламски антисрпски џихад'', свједочи с лица мјеста: ''Поред те двије, смишљене су још двије неуставне институције: Савјет за имплементацију мира и ''Бонска овлашћења''. Са ове 4 институције Сједињене Америчке Државе, са својим вазалима, обилно потпомогнути Хашким трибуналом, буквално су се иживљавали над Србима: укидали им уставне надлежности, наметали стотине закона и подзаконских аката, смјењивали предсједнике РС и(или) их стављали у затвор, смјењивали народне посланике (60 у једном дану), лишавали на стотине лица њихових грађанских права, давали отказе професорима факултета, укинули грб и хумну РС, на различите начине окарактеризирали Србе као геноцидни народ, физички нападали, премлаћивали православно свештенство, и да не набрајам''.

У таквом поретку ствари сасвим је природно и разумљиво да актуелни српски лидери, на челу са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, не пристају на улогу дегустаторâ и дистрибутерâ зготовљених јела из ексклузивних иностраних кухиња, већ истрајно и континуирано устају против оваквог дискриминаторства ''међународне заједнице'', свјесни ризика да буду прогањани и кажњавани само зато што као припадници ''малог народа'' не пристају на туђина за господара. Да је правда и прâво у БиХ на климавим ногама свједоче и многи компетентни инострани посматрачи. Тако предсједник SEERECON, фирме за стратешко консултовање и анализу политичког и безбједоносног ризика у Југоисточној Европи, Гордон Н. Бардош (у запаженом чланку под насловом ''У Босни као некад, кадија те тужи, кадија ти суди'', ''Политика'', 26. септембар 2016.), тврди: ''То је вероватно догађај без преседана у скоријој дипломатској историји: једна држава одбија да гони починиоца покушаја јавног линча председника владе друге, суседне државе! Догађај је, наравно, напад на српског премијера Александра Вучића у Поточарима у јулу 2015. Презир с којим сарајевски политички естаблишмент на све то гледа добро је описао муслимански политичар Садик Ахметовић, који је чак рекао да је Вучић тог дана сâм себе напао. Међутим, осим што овај инцидент говори о жалосном стању муслиманско-српских односа, он указује и на континуитет у неуспјесима босанских власти да изграде правни систем који би уживао повјерење свих грађана БиХ.  Данас је јавна тајна да Странка демократске акције (СДА), партија бившег исламистичког предсjедника Босне Алије Изетбеговића, контролише уред Тужилаштва БиХ и, уопште, судски систем. У јулу 2015., на примјер, замjеник америчког шефа мисије у Сарајеву, Николас Хил, јавно је упозорио да се ''широко вјерује да је главни тужилац Босне под јаким утицајем бошњачких политичких снага'' и да уред тужилаштва има превише јаких сљедбеника СДА''. Аутор чланка наставља даље: ''На примјер, у једној недавној анализи ''The Bosnia Times'' тврди да уред Тужилаштва БиХ мора да тражи сагласност високих муслиманских званичника, нарочито Бакира Изетбеговића, да би подигао оптужнице против муслимана за ратне злочине. Тешко је схватити да међународни представници пристају на то да СДА има такву контролу над правосудним системом у БиХ, поготово ако се узме у обзир да су амерички званичници прије петнаест година, непосредно послије напада на Њујорк и Вашингтон, пријетили да ће СДА прогласити терористичком организацијом, ако Алија Изетбеговић не сиђе с позиција представника странке због његових широких веза с познатим међународним терористима. Овакви проблеми с правосудним системом у БиХ су додатно увећани због самог састава Уставног суда БиХ. Двије деценије послије рата, три странца су још увијек чланови тог суда. Један од бивших судија, Аустријанац Јозеф Mарко, јавно је признао да се подразумијевало да ће стране судије стално да потврђују предлоге високог представника. А у суштини, међународни званичници имплементирају политичку агенду стварања централизоване унитарне државе тако што увијек имају на располагању  већину од три судије странца и два муслиманска представника, који увијек могу да надгласају српске и хрватске судије. Наравно, одавно се могао предвидјети отпор свим покушајима да се правосудни систем у БиХ ослободи контроле СДА. Реформом правосуђа коју је ЕУ покренула 2011. још увијек се ништа није постигло. Јер, кад је шеф мисије ОЕБС-а у Босни, амерички дипломата Џонатан Мур, у септембру 2015. позвао уред Тужилаштва БиХ да сарађује са међународном истрагом о функционисању правосудног система у Босни у вези са оптужницом за ратне злочине коју је предводила судија из Велике Британије Џоана Корнер, уред тужилаштва је, уз подршку СДА, то одбио''. На основу свега овога, угледни страни посматрач закључује: ''Садашњи проблеми, нажалост, само потврђују и историјску слику ''правде'' у Босни. Историчар Ноел Малколм објаснио је како су у отоманском систему хришћани и формално-правно третирани као грађани другог реда, и како у Босни у то вријеме свједочење хришћанина против муслимана није било допуштено. Вјекови такве институционалне дискриминације су, наравно, оставиле своје трагове на политичку културу и свијест немуслиманског становништва у БиХ, што се најбоље види у пословици: ''Кадија те тужи, кадија ти суди''. (...) Аустро-њемачка политика на Балкану наставила је по правилима који је установила Отоманска империја. Према историчару Робину Океју, хабзбуршки званичници су наставили с ''култом муслиманског првенства'' у БиХ, а слично је за вријеме Другог свјетског рата Хитлер имплементирао оно што је означено као ''позитивна муслиманска политика'', све у циљу придобијања симпатија муслиманског свијета. Нажалост, данас се мали број међународних званичника пита да ли је заиста могуће створити стабилну БиХ на основу насилне међународне имплементације политичког програма једног народа у Босни, или је боље инсистирати на истинској сарадњи и компромису. А овако наглашена пристрасна политика само блокира независно правосуђе, које је неопходно за истинско помирење. Европски званичници у свему овоме споро уочавају безбједоносне ризике за своје земље. На примјер, од јануара 2000. до октобра 2004., сарајевске власти су одбиле чак 40 покушаја тужилаца у Хагу да им се достави документација у вези са одредом ''Ел муџахедин'', који је за вријеме рата био распоређен у централној Босни. Међутим, разумљиво је зашто су их одбијали. Покојни Ричард Холбрук је касније рекао: ''Ми смо их тада звали муџахедини борци за слободу. Сад знамо да је то била Ал Каида''. Холбрук би још додао: ''Да није било Дејтонског споразума, напади 11. септембра би вјероватно били планирани у Босни, не у Авганистану''. Кад се зна за овакву прошлост, онда није никакаво изненађење да БиХ по глави становника има више џихадиста него било која друга земља у Европи. Али, међународни званичници очигледно мисле да је датум неког празника важнија пријетња од ИДИЛ-а или Ал Каиде. Наравно, у историји Југоисточне Европе много је примјера који показују како међународни званичници креирају одређени систем да би промовисали своју визију ''правде''. То је потврдио и један НАТО-званичник 1999-те, кад га је један новинар питао да ли ће НАТО пристати да се истражују њихови потенцијални ратни злочини: ''Без НАТО државâ не би постојао Међународни суд правде нити би постојао Међународни кривични суд за бившу Југославију. НАТО земље су на челу земаља које су основале ова два трибунала, који их финансирају и сваког дана подржавају њихове активности''. А ко плаћа трубаче, наравно, бира музику''.

            Након ових јасних сазнања, до којих сте дошли, вјерујем да имате више поуздања у оправданост предузетих корака, које политичко и државно руководство босанских Срба чини у циљу очувања своје државе и да пропагандну буку, која стиже из разноврсних извора заинтересованих страна за (не)очување Републике Српске, можете сигурније разврставати по њеној когнитивној и употребној вриједности. Сљедећи примјер не помињемо због његове вриједности (миноран је по свим критеријумима и патуљаст по дометима, али индиктиван за сагледавање односа међу балканским народима у овом историјском тренутку). Нудимо вам га само као еклатантан узорак актуелног фактицитета да уочите, рецимо, како је увијек било (а то се бесумње и данас пасионирано култив0ише) -  интелктуалаца и ''интелектуалаца'' свих фела, који се баве премјеравањем историјског земана и, кад ''осјете час'', атавистички зов сопственог националног и идеолошког порива надвлада њихову рационалност до те мјере да почну да ''паруче своје умље'', којим сигурно стижу само до сопственог бешчашћа, научног и људског. Тако изгледа данас синхронизовани занос свих муслиманских лидера у Црној Гори (модерних Бошњака) да у свом првом ајету савременог политичког Курана за потребе црногорске политичке сцене (којег исписују, у жељи да повећају властити уцјењивачки капацитет према актуелној владајућој властели), устврде да је ''Његош геноцидни писац'' (sic!), чему кореспондира усхићеност ''научним открићем'' муслиманског списатеља у БиХ (опет, модерног Бошњака), који у свом првом ајету савременог политичког Курана за босанске потребе, којег исписује, ''сазнаје истину'' да је ''Андрић фантомски монструм који је фалсификовао историју'' (sic!). (Видјети: Русмир Махмутћехајић, ''Андрићевство: против етике сјећања''). Животна борба оваквих и иних самопројектованих умова, у жељи да се коначно остваре бесмртним научним плодовима, завршава се редовно стрмоглављивањем у бездан ништавила људског активизма, који је кроз историју доносио само загон и клетву и то је једини ''допринос'' по коме ће будући нараштаји вагати њихову ученост и памет. Уживајте још мало у ''научним открићима'' Андрићевог аналитичара. Други ајет гласи: ''Иво Андрић је расиста, а за њега су декадентни само Турци, муслимани и ислам'', трећи: ''Његова књижевност је антибосански, великосрпски пројекат''... Не бих даље, надам се да вам је и ово довољно, а ако вам се свиђа научна акрибија аутора, увијек можете ово колосално ''научно дјело'' да прочитате у цјелости. Српски великан им је за живота одговорио: ''Кад би људи знали колико мало памети управља свијетом, умрли би од страха''. Ако ми је дозвољено, усудио бих се још само скромно да додам: како се буду умножавали ајети у новом политичком манифесту муслиманских лидера, у два тома (''Курану за босанскохерцеговачко тржиште'' и ''Курану за црногорско тржиште''), Андрићград ће постајати све стаменији.

            Надам се да је сада много јаснија и недавна свечана прослава Дана Републике Српске, 9. јануара 2017., којој су овог пута присуствовали највиши државни и вјерски званичници Србије, послије много година устезања уцијењених српских власти у Београду да поступају политички коректно према својим ''евроатлантским пријатељима'' и да овакав контрапункт у јавном политичком саобраћању између Србије као гаранта Дејтонског споразума и Републике Српске мора да се посматра свакако у контексту промијењених геополитичких прилика у савременом свијету. Прије свега, у Европској Унији након ''брегзита'', у САД након побједе предсједника Доналда Трампа, у Сирији након успјешне одбране државе и пресудног удјела Русије у тој борби, као и у могим другим дјеловима идеолошки и политички подијељеног свијета. Наталија Алексејевна Нарочницка, један од водећих руских стручњака за међународне односе и ''особа од повјерења'' Владимира Путина на предсједничким изборима 2012., оснивач и предсједник Фонда историјске перспективе, чији је правац рада – међународни односи и улога Русије на Балкану и у централној Европи, у интервјуу поводом прославе стогодишњице Првог свјетског рата, између осталог, рекла je и ово: ''Независно од тога што српска елита често није била окренута према Русији, за Запад је увијек била опсесија - фрагментација српског народа и недопуштање његовог уједињења и изласка на море. Оптужба за митологизоване великосрпске амбиције и слично, што посматрамо већ дуже од два вијека, смишљене су само са тим циљем. Посриједи је монструозна незахвалност Европе према Србима, који су дали пропорционално највеће жртве у оба свјетска рата. Али, ако Европа Србији не вјерује, ми у Русији ћемо увијек вјеровати у историјско српство, ма како се понашала елита. Чврсто вјерујем да српски народ још није рекао посљедњу ријеч у европској историји и да ће та његова ријеч бити позив на правду и част''.

            Зато, нека живи Република Српска и нека у миру, радости и просперитету слави сваки наредни Дан своје Републике!